Igra sudbine: stradao od groma, ostavio bebu od 29 dana koja danas nosi njegovo ime, dres i talenat
Tog 29. maja 2000. od udara groma na pomoćnom terenu stadiona „Čair“ poginuo je, pored Piksija, najtalentovaniji niški fudbaler Ivan Krstić.
U 20. godini, ostavio je suprugu Anu i bebu od 29 dana, Ivana juniora.
Prošlo je skoro 17 godina otkad se sudbina poigrala sa porodicom, klubom, gradom sporta, srpskim fudbalom. Tragedija! Niš je plakao, ali Nišlije nisu nikad i neće zaboraviti svog Belog. Omladinska škola Radničkog nosi ime “Ivan Krstić Beli”, kao i ulica u Medoševcu odakle je tragično nastradali fudbaler. Navijači Radničkog “meraklije” imaju, kako kažu svoj odred, koji nosi ime po bivšem fudbaleru, a prvih 10 minuta na svakoj utakmici njihovog kluba - ćute. Zbog desetke koju je nosio Krstić, jedini istinski naslednik Dragana Stojkovića Piksija. Na svakoj utakmici je i istaknuta zastava sa njegovim imenom.
A beba Ivan danas ima 17 godina i, pogađate, krenuo je očevim stopama. Nosi tatinu desetku, igra u kvalitetnoj ligi Srbije, igrač je Radničkog na pozajmici u niškom Realu. Bio je član selekcije Srbije 2000. godište.
- Bilo je strašno. Šok! Grom iz vedra neba. Neopisivo. Bila sam jako mlada. Isti je osećaj i 17 godina posle: Velika praznina - kaže za Blicsport Ana Krstić, Ivanova supruga.
As Radničkog i naš mladi reprezentativac imao je potpisan predugovor sa Bordoom.
- Spremali smo se da idemo u Francusku. Sudbina je, međutim, umešala prste - neutešna je Ana.
Ime Ivana Krstića nikad neće izbledeti, sećanje na njega, pored najbližih, čuvaju još i navijači Radničkog.
- “Meraklije” nisu zaboravile Ivana. Jedino oni, pored porodice, naravno. Tu smo jedni za druge. Ljudi iz kluba? Iskreno, mnogi su ga zaboravili. Radnički jeste u teškoj situaciji, menjale su se i uprave, ali... Moj sin Ivan kada je imao povredu bubrega nisu našli za shodno da zovu, pomognu, a moj suprug je život dao za Radnički. Ne tražim povlastice, samo je trebalo sa ljudske strane da se zainteresuju.
Ivan junior je stasao. Pred njim je fudbalska budućnost, nadamo se i velika karijera.
- To je lepa stvar u našoj porodici, jedino što ne igraju na istoj poziciji. Ica ima talenta, tog nečega u sebi što je nasledio od oca. Posle povrede Goran Stojiljković, bivši napadač Zvezde, sada direktor “Reala”, doveo ga je iz Radničkog na pozajmicu u svoj klub. Kaže da dete vredi, Stojiljkoviću smo puno zahvalni na podršci. Ica je malo zatvoreniji, ne voli puno da priča o nesreći koja nas je zadesila, mada mu sve teško pada, naravno. Ponosan je na oca, voleo bi jednog dana da zaigra za prvi tim Radničkog i da bude novi Ivan Krstić - dodala je Ana.
A mali Ivan živi očev san. Sanja dres prvog tima Radničkog. Onog koji je nosio njegov otac.
- Fudbal sam počeo da treniram sa osam godina, pre svega zbog oca. Dres sa brojem 10 sam nosio u Radničkom, u znak sećanja na tatu, što su u FK Real poštovali i po odluci direktora Gorana Stojiljkovića dobio sam dres sa istim brojem. Znam koliko su Nišlije i navijači Radničkog poštovali tatu, svakako da bih bio najsrećniji kada bih igrao i za prvi tim. Želja svakog deteta u Nišu, pa i moja, jeste da zaigram za prvi tim Radničkog, jer je to jedan od najboljih klubova u Srbiji - rekao je nedavno za “Južne vesti” Ivan junior.
Fudbalski poznavaoci koji su poznavali Belog kažu, njegov naslednik pokretima i načinom igre isti je otac. Ivan senior je igrao u veznom redu, junior je štoper.
- Ima puno sličnih stvari koje radim upravo kao tata, ali ja se trudim da budem svoj!
Koliko je jak, govori i to što trenira i na terenu, istom onom gde je život izgubio njegov otac.
- Vrati se slika i nekada bude teško, ali ja sam se sa tim izborio. Navikao sam. Zadovoljstvo dok igram seća na tatu u najboljem svetlu. Zato i volim ovu igru.
Kako je grom pogodio Belog
Nekadašnji trener Radničkog Zoran Čolaković bio je svedok tragedije 2000. godine, kada je od udarca groma nastradao Ivan Krstić.
- To je bio klasičan trening. Tokom prvog poluvremena nije padala kiša, u drugom je počelo da kiši, a u daljini je sevalo. U jednom trenutku istovremeno strašan bljesak i tresak. Imao sam osećaj kao da me je nešto snažno, lopatom udarilo u glavu. Grudima sam pao na travu i ostao bez svesti dva-tri minuta. Kada sam se trgao iz čudnog sna, podigao sam pogled i video da na travi leže svi igrači. Počeli smo da ustajemo. Videli smo da je Ivan ostao da leži. Munja ga je direktno pogodila - rekao je Čolaković.
Tweet
