Braća Pavićević ne postavljaju sebi granicu, rado bi titulu ABA lige

Krilatica da je karakter sudbina možda i najbolje opisuje sportski put braće Pavićević, Mihaila i Đorđa, kreatora košarkaškog čuda iz Bara o kojem ovih dana bruji sportska javnost bivše velike Jugoslavije. Pet kola pre kraja ABA lige, njihov Mornar čvrsto drži četvrto mesto regionalnog šampionata koje vodi u plej-of i na dobrom je putu da ostvari zapažen rezultat u FIBA Evrokupu. Igra barskog ABA ligaša, pri tom, pleni atraktivnošću ali i pre svega samopouzdanjem koje im je donelo tri vezane pobede u gostima u mečevima na kojima su gubili po 20-ak poena.

Upravo je samopouzdanje najprepoznatljivija zajednička crta i starijeg Mihaila i mlađeg Đorđija, uz neizmernu ljubav i posvećenost košarci koja ih je dovela u poziciju da klub koji nije državni pa čak ni gradski projekat, i iza kojeg ne stoji nijedan moćan sponzor, dovedu među top četiri ekipe jednog od najkvalittnijih klupskih takmičenja Evrope.

"Kada pričamo o uspehu Mornara ne treba da nas stavljate u istu ravan. Bilo bi nepošteno - ja živim od košarke i put me vodio od Bare, preko Beograda, Helsinkija, Kipra, Kine... Za svo to vreme Đoko je bio u Baru i strpljivo gradio, ulagao ogromna sredstva da bi klub bio na ovom nivou na kojem je sada. Zato mi zapara uši kad vaše kolege napišu ili kažu 'puleni Mihaila Pavićevića'. Nisu oni moji, već izabranici Đorđija i Mihaila. Tim redom", kaže šef struke Mornara za MONDO. Na pomen njihove posebne veze, bratske ali i košarkaške, Pajo, kako stratega Mornara zovu u njegovom rodnom gradu, kaže da može da prizna da ima braće koja su složna kao on i Đorđije, ali ne i da ima složnijih od njih dvojice.

"Mi smo kao jedan i to nosimo iz porodice koja nam je svetinja. Iz tog odnosa proizašla je i ova priča", dodaje Mihailo. Na povratku Mihaila u matični klub iz Liaoninga, sa kojim je stigao do finala kineskog prvenstva, insistirao je upravo Đorđe."Ova kombinacija koju smo napravili prošle godine se pokazala izvanrednom. Pajo je vodio sve treninge, a ja sam bio prisutan tu iz svog ugla, vodio utakmice. I u takvoj situaciji smo nalazili odlična rešenja i slagali se, izborili opstanak u debitanstkoj sezoni, a ove godine nam ide mnogo bolje i sve je lakše", nadovezuje se Đorđije "okkrivljujući" starijeg brata da ga je "zarazio" ljubavlju prema košarci. On podsjeća na Mihailovu izjavu sa početku priprema minulog leta da je takmičarski cilj plasman u plej-of ABA lige.

"Rekao je to nakon samo nekoliko treninga i zabranio da se pominje reč opstanak. Ponosan sam na to što smo stvorili, i na ljude oko nas. Veliko poverenje između nas je obostrano, pre svega moje u njega. Pajo je ipak potpuno profesionalno posvećen i ja mogu da razgraničim takav odnos od želje koju ja imam za košarkom. Kad radiš svoj posao, kada ga znaš otvoren je put ka uspehu više nego kada se učiš u hodu", kaže mlađi od braće Pavićević, koji kako naglašava Mihailo, uprkos tome što obavlja i funkciju menadžera kluba ne propušta kao član stručnog štaba nijedan trening.

Rezultatski i organizacioni uspon Mornara stigao je nakon preokreta koji podseća na one kojima su Barani ove sezone dolazili do pobede na gostovanjima Partizanu, FMP Železniku, MZT Skoplju... U poslednjim godinama trajanja državne zajednice Srbije i Crne Gore "košarkaški ponos Bara", kako u gradu pod Rumijom zovu svoj najpopularniji sportski kolektiv, bio je praktično pred gašenjem. Spasila ga je grupa barskih privrednika ali je i taj model finansiranja kratko potrajao. Klub sponzora počeo je brzo da da biva sve malobrojniji dok sav teret finansiranja kluba nije spao na Đorđija Pavićevića.

"U jednom trenutku ljudi koji su finansirali klub nisu više mogli da prate finansijske potrebe Mornara. U tom trenutku ostao sam sam zahvaljujući tome što je moja finansijska situacija u tom periodu bila bolja. Negde u to vreme prelomili smo i da menjamo plan podstakuti jednom specifičnom situacijom: imali smo 17 reprezentativaca stasalih u našem klubu, a da su to svi prećutkivali da bi sve zasluge pripisali sebi. Taj momenat je dodatno podgrejao želju da dokažemo da smo i mi kadri za veći rang takmičenja. Isplanirali smo strategiju za pravljenje tima i organizacije koja će da nam omogući plasman u ABA ligu za dve godine. Ispostavilo se da je plan bio dobar", priča Đorđije.

Poseban motiv je bio, kako kaže "alfa i omega" Mornara, da dokaže "da i mi u Baru znamo košarku, i u trenerskom i u organizacionom smislu, bolje od nekih koji nisu poštovali naš doprinos".

"Ovim rezultatima u ABA ligi smo to potvrdili. Za kratko vreme smo napravili i rezultate i atmosferu i uslove... Bili smo dobri domaćini Superkupa i znamo da sve ekipe jedva čekaju da ponovo gostuju u Baru. To imponuje svima nama u klubu", komentariše Đorđije uz opasku da i kada bi Mornar do kraja sezone izgubio sve utakmice ovo bi bila istorijska sezona za košarku u Baru. U Mornaru, međutim, ne nameravaju da stanu.

"Ne postavljamo sebi gornje granice. Ako nas budu podržali finansijski, odnosno omogućili da budemo na tom planu na približno istom nivou kao što su Zvezda, Cedevita ili Budućnost, možda dođemo u situaciju da postanemo kandidat za osvajanje ABA lige. Kada se radi na pravi način, ako je finansijska podloga takva da svako može da radi svoj deo posla, onda mogu da se daju i ovakve izjave", naglašava Đorđije i dodaje "kad se držite svoga posla, možete da se nadate da ćete da uspete".

"Ima dosta klubova čiji vlasnici, finansijeri nisu ljudi iz košarke. Vole ovaj sport i podržavaju ga, ali dolazi do raskoraka između znanja i ambicija, uloženog i rezultata. Ima ekipa u koje je mnogo uloženo, da ih ne pominjem, a čiji rezultati ne odgovaraju ni izbliza sredstvima koja su u njih 'usuta'. Ovo što mi pravimo sa skromnim budžetom, je takav rezultat da čak i neki ljudi koji su, da se tako izrazim, iz vrha države, ne mogu da poveruju šta smo postigli", dodaje mlađi Pavićević. Kao jedan od presudnih faktora uspjeha Mornara, pored navedenih, Pajo ističe fenomenalan osećaj za košarku njegovog mlađeg brata.

"Svi se čude kako s tako malim budžetom dovodimo tako dobre igrače. To je Đokova zasluga. Pomažem mu iz iskustva u radu sa strancima, ali on ima fenomenalan osećaj za igru i igrače i to je ono što ne možete da nađete u knjigama. Toga jednostavno nema u stručnoj literaturi – ili imaš ili nemaš taj talenat. Primer: Otišao je da gleda Rosa u Tivtu kada je ovaj sa svojim starim timom gostovao Teodu u balkanskoj ligi. I odmah me je zvao i rekao 'strašan igrač'. Znao sam da tu nema greške", opisuje Mihailo. Kao najbolju ilustraciju menadžerskog dara svog mlađeg brata pomenuo je izbor Uroša Lukovića.

"Kada smo ga angažovali, a Đoko ga je odabrao, imali smo stotine poziva sa savetima - gde njega, on je lenj. Pogledajte šta se ispostavilo - Uroš je, da se izrazim eufemizmom, na utakmicama sve osim lenj", prokomentarisao je Mihailo.

Braća Pavićević bila su pre tri decenije udarni tandem Mornara u godinama kada se barski klub borio za plasman u košarkašku elitu bivše SFRJ. Mihailo je bio košgeter koji je redovno ubacivao 40 i više poena i kada nije bilo trojki, dok je Đorđije igrao na poziciji plejmekera.

Pajo se složio sa ocenom da na sličan način funkcionišu i sada kada mečeve Mornara posmatraju sa klupe.

"Ima toga, prenijeli smo taj odnos sa terena, on plejmekera, a ja beskompromisnog 'trpača', 'skorera'. On je smireniji. Kamo sreće da sam imao njegovu narav. Dalje bih dogurao. Ali razlike su neminovne i među braćom. One nas teraju da zajednički pravimo bolje rezultate", komentariše Mihailo, koji je već decenijama poznat kao jedan od najtemperamentnijih trenera sa ovih prostora. Kaže da je svestan svog temperamenta i priznaje da i od prijatelja dobija savete da mirnije proživljava meč.

"Na takve savjete često podsetim na primer Željka Obradovića. Kod njega nema razlike kada vodi najobičniju ligašku utakmicu od finala. Imate osećaj da će da eksplodira, a on je najbolji svih vremena. Mogao bi da sedi kao Fil Džekson i da mu niko ništa ne prebaci. Ali to je on. Ni ja ne mogu da budem neko drugi. Gledao sam drugačije trenere - gubi im ekipa 30 razlike a oni mirno sede. Meni je to nepojmljivo, da sam predsednik kluba a to da vidim, odmah bi mu dao otkaz", priča Mihailo. O svojoj temperamentnoj komunikaciji sa igračima kaže:

"Ne bežim od svog karaktera, znam da nije nimalo lak, ali kad igrači shvate koliko želim da daju maksimum, sve počne bolje da funkcioniše. Lakše trpe moju viku i sve. To im odmah i kažem - dobro je dok vičem na tebe, zabrini se kad ućutim".

Mladen Stojović, mondo.me