Komentar: Da li je Miroslav Nikolić bio najveći problem Partizana?

U razgovoru za “Blic“, Nikolić je, između ostaloga, istakao:

“Mislim da nisam sve ovo zaslužio. Dogovor od letos, kada sam potpisao na tri godine, bio je da polako sa mladim igračima i budžetom koji je tada bio oko 300.000 evra, pravimo tim za budućnost. Nisam mogao da dovedem sve mlade koje sam želeo, jer su ih uzeli drugi klubovi”.

U leto 2017. godine, Partizan je bio u potpunom rasulu. Bez predsednika, bez trenera, sa samo četiri igrača pod ugovorom. Malo ko bi se u tom trenutku odlučio da preuzme užarenu klupu kluba čiji navijači uvek žele trofeje, pogotovo kada se uzme u obzir da niti jedan nije stigao u vitrinu slavnog kluba više od tri godine. Miroslav Nikolić nije odbio poziv, doduše u situaciji u kojoj se nalazio, izvesno je da je poziv Partizana i njemu bio prilika da se vrati na veliku scenu posle sezone u Košarkaškoj ligi Srbije gde je trenirao Dinamik.

Po preuzimanju dužnosti, cilj iskusnog trenera je bio da klub okupi mlade košarkaše, željne afirmacije, a jedni od glavnih pikova su bili Nikola Radičević, Stefan Janković i Nikola Jovanović. Ipak, na kraju su sva trojica završila u Crvenoj zvezdi. U takvoj situaciji i sa limitiranim finansijama, Partizan je na kraju od mladih igrača uspeo da potpiše samo Marka Pecarskog i Aleksandra Aranitovića. Prvog jer je želeo samo u klub za koji navija od detinjstva, a drugog jer ga niti jedan drugi tim u ABA ligi nije hteo posle dve teške povrede. U seniore je prekomandovan i Tadija Tadić, jedan od izdanaka mlađih kategorija Partizana.

Eksperiment sa Amerikancima je takođe propao. Dva igrača od kojih se očekivalo da nose igru “Crno-belih” ove sezone, završila su svoju misiju u Partizanu, pre nego što je ona i započela. Džejmi Skin nije prošao lekarski pregled, a sa Janom Bejkerom je raskinut ugovor nakon povrede. Umesto njih su stigla zvučnija imena. Nakon neuspešnih pregovora sa jednim drugim klubom, Najdžel Vilijams-Gos je stigao kao veliko pojačanje, a potpisan je i Patrik Miler, košarkaš koji je u prethodnim godinama lutao u razvojnim NBA timovima, neuspešno pokušavajući da se izbori za ugovor u najkvalitetnoj košarkaškoj ligi na svetu. Uz Vilijamsa-Gosa, stigao je i Đoko Šalić, a roster je zatvoren igračima koje je Nikolić poveo sa sobom iz Dinamika: Andreja Stevanović, Marko Čakarević i Strahinja Gavrilović.

Nikolić je u startu dočekan “na nož” od velike većine navijača Partizana. Delom svojom krivicom, delom ne. Najveće zamerke su se odnosile na činjenicu da je skoro čitavo leto proveo sa reprezentacijom Srbije, umesto sa klubom na pripremama. Takođe, deo pristalica “Crno-belih” je bio razočaran posle odlaska Aleksandra Džikića, od kojeg su očekivali da predvodi Partizan u godinama koje dolaze.

Pred sam početak sezone, iskusni stručnjak je izjavio kako je ove godine cilj da klub “preživi” i opstane u ABA ligi, a takvu situaciju da iskoristi tako što će promovisati neke nove i mlade igrače, jer Partizan nema novca da dovede skupa pojačanja, pa je jedini način dolaska do kvaliteta, proizvodnja u vlastitim redovima. Što se tiče nastupa u Evrokupu, on je okarakterisan kao nebitno takmičenje u kojem osvajač Evrolige iz 1992. godine, nema šta da traži.

Sve te činjenice i izjave nikako nisu išle u prilog Nikoliću, jer pored svega navedenog, četvrto mesto u ABA ligi se smatralo kao itekako dostižno u ovakvoj konkurenciji, a u klubu kao što je Partizan, bez obzira na finansijsku situaciju u kojoj se nalazi, borba za opstanak nije tema za razmatranje.

Foto: EuroCup

Partizan je takmičarsku godinu otvorio u Skoplju, na gostovanju kod MZTa. “Crno-beli” su kontrolisali rezultat većim delom susreta, imali i dvocifrenu prednost sredinom treće četvrtine, da bi ipak na kraju šampion Makedonije rutinski došao do bodova. Ta pobeda je jedna od dve koju je MZT ostvario nakon prvog dela sezone u ABA ligi. U lošem ritmu je najtrofejniji srpski klub nastavio i u prvom poluvremenu utakmice u Baru protiv Mornara, gde je zaostajao 19 poena razlike u drugoj četvrtini. Sastav Miroslava Nikolića je uspeo nekako da se domogne neizvesne završnice, ali Brendis Rejli-Ros je uz zvuk sirene pogodio za pobedu Mornara. Nakon dva neuspeha i 175 primljenih poena, bilo je jasno da Nikoliću predstoji mnogo posla kako bi doveo tim u red.

Partizan je zatim pobedio FMP rezultatom 87:84 u neizvesnom finišu susreta, na debiju pred domaćim navijačima, posle čega je usledio trijumf u Zadru gde su “Crno-beli” postigli 104 poena, a onda i “run&gun” utakmica u “Pioniru” i pobeda protiv Igokee rezultatom 117:104. Između navedenih mečeva u ABA ligi, šestostruki osvajač navedenog takmičenja je upisao dva poraza u Evrokupu. Berlinska Alba je prikazala sve mane odbrane Partizana, ubacivši im 111 poena, a sa bodovima iz Beograda se u Vilnius vratio i Lijetuvos Ritas. Ipak, po rečima sada već bivšeg trenera Partizana, rezultati i pobede u Evrokupu nisu bile prioritet.

Nakon više od četiri meseca čekanja, klub je dobio predsednika. 20. oktobra je na tu poziciju imenovan Ostoja Mijailović. Kao veliki poklon, usledila je sasvim neočekivana pobeda u Bilbau rezultatom 92:96, a kao zvučno pojačanje je tada stigao Samardo Samjuels, čime je novi predsednik pokazao ambicije, mnogo veće od onih koje je trener imao u svojoj glavi. Sa Jamajčaninom u sastavu, Partizan je pretrčao Cibonu u Zagrebu i slavio rutinski, bilo je 74:90. Nakon serije dobrih rezultata i napadačke renesanse, ambicije su porasle, pa ni poraz u Limožu nije sprečio “Grobare” da napune dvoranu u derbiju sa Crvenom zvezdom.

Partizan je u derbi ušao sa puno motiva, a navijači sa još više ambicija. Nakon dolaska Samjuelsa, uz natpise u medijima da bi mogao stići i Rade Zagorac, od ideje trenera da se klub bori za opstanak i promoviše mlade igrače, došlo se u kratkom periodu do situacije da će se neuspehom smatrati neodlazak u plej-of. Sve te ambicije i želje je razbila Zvezda, ubedljivom pobedom sa 16 poena razlike, gde je Partizan primio čak 100 poena. Na to se nadovezala još jedna bleda partija protiv daleko kvalitetnije Lokomotive, ali serija poraza je sprečena u Sremskoj Mitrovici protiv Mege Bemaks, gde je Partizan treći put u sezoni upisao trocifren broj poena.

Međutim, najveći i nerešivi problemi su tek usledili, a sve je krenulo svađom sa Samjuelsom, posle čega je nekadašnji košarkaš Barselone i Milana suspendovan, a onda i otpušten. Njegova poslednja utakmice je bila protiv Albe u Beogradu, gde je sastav Aita Garsije Renesesa rutinski došao do bodova i tako odaljio Partizan od naredne faze Evrokupa. Na red je došao duel protiv “ranjene” Olimpije na svom parketu i potpuno neočekivani poraz nakon što su “Crno-beli” prosuli dvocifrenu prednost sa poluvremena. Ispostaviće se kasnije da je taj poraz možda bio i presudan u smeni Nikolića.

Usledila je reprezentativna pauza i nada da bi igra, pre svega u odbrani, mogla da se popravi. Partizan je otišao u Podgoricu bez previše ambicija i sa slabom igrom u prvom poluvremenu, međutim u nastavku su došli u situaciju da igraju egal završnicu protiv Budućnosti. Ipak, iskusnija ekipa je odnela pobedu. U Litvaniji je Partizan bio nemoćan bez rovitog Vilijamsa-Gosa, za sedmi poraz u osam poslednjih utakmica. Poslednju šansu za spas, Miroslav Nikolić je imao protiv Cedevite. Njegovi igrači su imali nerešen rezultat na nešto više od 5 minuta do kraja, ali serijom trojki, gosti iz Zagreba su odneli čitav plen u glavni grad Hrvatske. Bivši trener Partizana je na pres konferenciji istakao da ovo nije kiks, međutim za upravu je bio, poslednji koji je napravio u svom drugom mandatu na klupi “Parnog valjka“.

Pored loše serije i čak osam poraza u poslednjih devet utakmica, činjenica je ipak da rezultat nije bio jedini problem Partizana i Nikolića u proteklom periodu. Zvuči neverovatno podatak da su u 19 odigranih utakmica, “Crno-beli” samo dva puta spustili protivnika na ispod 80 poena. Olimpija je u pobedi u Beogradu ubacila 78 poena, a Cibona u Zagrebu “samo” 74. Odbrana je svakako bila najveći problem ovoga tima, a to je samo jedan od problema koje Nikolić nije uspeo da reši.

Bivši trener Partizana je isticao pre početka i tokom sezone kako je glavni cilj afirmacija mladih igrača, a biser ove ekipe, Marko Pecarski je odigrao samo četiri utakmice u ABA ligi, sa ukupno 28 minuta provedenih na parketu. Nešto veću minutažu je imao u Evrokupu gde nastupio u svakoj utakmici, sa prosekom od 12 minuta provedenih u igri. U oba takmičenja kombinovano, Pecarski je 20 puta šutirao za 2 poena, a pogodio čak 17. Imao je i 4 pogotka iz 12 pokušaja van linije 6,75m. Sa takvom statistikom i navodnom željom da se forsiraju mladi igrači, Pecarski je morao dobiti puno više minuta. Izgovor je bio kako ne može da se nosi sa većim i snažnijim igračima, ali i bez njega na parketu, odbrana Partizana je svakako bila kriminalna. Drugi mladi igrač koji je doveden, Aleksandar Aranitović je odigrao ukupno 30 minuta(5 utakmica) u ABA ligi i oko osam minuta u proseku, kada je Evrokup u pitanju. Premalo, ako je zaista cilj forsiranje mladih igrača, bez rezultatskog imperativa, pogotovo u evropskom takmičenju.

Još veći problem je Nikolić napravio izjavama na pres konferencijama gde je nesvesno “minirao” sam sebe. Izjava poput one, kada je rekao da se igrači nakon tajm-auta ni ne postave onako kako on nacrta, a kamoli da izvedu tu akciju je upalila alarm kod navijača Partizana koji su polako počeli sa negodovanjem u dvorani. Kada su se na to nadovezala izjave da su igrači najveći krivci za rezultat i da niti jedan trener ne bi sa ovim timom pravio bolji rezultat, nekadašnji trener Radničkog, Budućnosti i Crvene zvezde je sam sebi napisao ispisnicu. Na takve izjave, igrači su reagovali manjkom zalaganja što se najbolje moglo videti protiv Cedevite, kada posle odličnog zakucavanja Andreje Stevanovića skoro niti jedan igrač i član stručnog štaba nije skočio i aplaudirao za dobar potez. Postalo je jasno da hemija i atmosfera u svlačionici nije najbolja, a da je trener izgubio poverenje kod igrača. U takvim situacijama se zna šta sleduje.

Međutim i pored svega navedenog, nameće se pitanje da li je Miroslav Nikolić bio zapravo najveći problem Partizana i da li je sva krivica njegova? 

Iako je tek decembar i prošlo je samo par meseci od početka sezone, ljudi iz kluba su već sada napravili veliki broj nelogičnih poteza. Jedan od njih je potpis Toma Vilsona na tri godine, kojeg je Nikolić u startu precrtao. Iskusni trener je nekoliko puta sugerisao novinarima, kroz redove, kako on nije želeo dolazak Samarda Samjuelsa, a njegov dolazak je očito poremetio atmosferu u timu. Bez obzira li je on glavni razlog tome ili ne, od tog momenta, isparilo je i ono malo hemije koje je postojalo u ekipi. Ostala je misterija šta se dogodilo sa Radetom Zagorcom. Činjenica je da klub nije uspeo da dovede igrača koji je u emisiji na “Areni Sport” javno izjavio kako mu je želja da obuče dres Partizana. Nakon svega toga, otpušten je i trener koji je potpisan na tri godine, a umesto njega će biti imenovan čovek koji je bio na platnom spisku kluba pre manje od četiri meseca. Potencijalno mnogo izgubljenog novca za klub koji grca u finansijskim dugovima i kojem svako malo “BAT” zakuca na vrata.

Dolazak novog predsednika i nove uprave je okrenuo situaciju u klubu za 180 stepeni. Ambicije su porasle, pogotovo nakon serije dobrih rezultata po dolasku Mijailovića. U Evrokupu su mladi igrači počeli dobijati sve manje minuta, a u ABA ligi skoro ni taj minimum. Miroslav Nikolić nije održao svoju reč i principe, povinovao se željama čelnih ljudi kluba, a kada se to učini, izgubi se kredibilitet kod igrača i navijača. Spasa nije bilo, a posle nekih izjava koje nisu primerene treneru, uprava je to iskoristila i sačekala prvi veliki kiks kako bi se zahvalila čoveku kojeg oni nisu ni doveli u klub.

Miroslav Nikolić je bio problem, ali najmanji problem koji Partizan ima u ovom trenutku. U situaciji kada klub ima višemilionske dugove, rezultat i borba za trofeje nikako ne može imati prioritet, pa ni onda kada se radi o imenu i veličini kakav je Partizan. Dovođenje skupih pojačanja i brzi otkazi tim istim igračima, pa i trenerima, samo povećavaju dug najtrofejnijeg srpskog kluba i guraju ga ka ambisu. Na to se nameće pitanje, koje su uopšte rezultatske ambicije ove sezone?

Sa ovakvim rosterom, Partizan se nalazi miljama daleko iza Crvene zvezde, Cedevite i Budućnosti i potpuno je suludo razmišljati kako se može doći do trofeja u ABA ligi ove sezone, pogotovo kada se zna da se igra plej-of, a ne fajnal-for. Šta suštinski menja četvrta pozcija u ABA ligi u odnosu na devetu ili desetu? Verovatno ništa, dobila bi se samo još 2 ili 3 meča u sezoni. Čak i da se desi čudo gde bi Partizan osvojio ABA ligu, teško, skoro nemoguće da bi Evroliga dozvolila da nastupa u tom takmičenje sa ovolikim dugom. Da li bi osvajanje Kupa Radivoja Koraća ili Košarkaške lige Srbije ipak bio rezultat dovoljan ulaganja velikog novca? Verovatno ne bi. Jer to bi samo prolongiralo vreme egzekucije u tom slučaju.

Iako Miroslav Nikolić nije bio najveći problem, činjenica je da nije bio sposoban da iznese svu situaciju u kojoj se tim našao. Na njegovo mesto dolazi Nenad Čanak, nekadašnji kapiten Partizana i ljubimac navijača tog kluba. Ipak, ne treba zaboraviti i da je Petar Božić svojevremeno bio dugogodišnji kapiten, ali i ljubimac “Grobara“.

Čanak ima nešto veće iskustvo nego Božić. Prethodne tri sezone je proveo kao asistent Dejana Milojevića u Megi, odnosno pomoćnik Aleksandra Džikića u Partizanu, a samostalno je vodio Spartak iz Subotice u dosadašnjem toku sezone. Tamo je zabeležio sedam pobeda nakon jedanaest odigranih kola. Nema nikakve dileme da će Čanak dobiti veliku podršku i ovacije navijača na svom debiju u subotu, kada će u Beogradu gostovati MZT. Nameće se pitanje, da li će pristalice “Crno-belih” istrpeti svog trenera ukoliko dođe do serije loših rezultata?

Za razliku od Nikolića, novi trener jeste istinska legenda ovoga kluba i neko ko zaslužuje svu moguću podršku. Nenad Čanak je mlad trener i svi oko Partizana će se nadati da je on dugogodišnje rešenje na užarenoj klupi i neko ko će predvoditi “Crno-bele” najmanje nekoliko sezona i do prvog trofeja nakon 2014. godine. Svoj trenerski potencijal je već pokazao, a u situaciji gde će preuzeti tim koji nije selektirao i koji ima velikih problema, pre svega u odbrani, sigurno da će morati debelo da zasuče rukave i baci se na posao.

Nakon svega navedenog i svih problema u sastavu, činjenica je da po imenima Partizan ima mnogo bolji tim od ostatka ABA lige, ako ne računamo tri prvoplasirane ekipe. Odlazak u plej-of ovog takmičenja će biti prioritet za novi stručni štab, ali i u slučaju neuspeha, a ukoliko bude pokazan određeni napredak mladih igrača, sezona se može smatrati zadovoljavajućom. Glavni cilj trenera bi ipak trebao biti razvijanje mladih igrača koji će nositi igru Partizana u narednim sezonama. Ukoliko oni pokažu napredak i bolju igru u maju i junu, biće jasno da je napravljen dobar posao. A ako nekim čudom bude osvojen i neki trofej, to će biti nagrada i ogroman kredit za novog trenera. Što se tiče uprave, na njima je da svakoga meseca, račun Partizana bude u što manjem minusu, jer samo tako se najtrofejniji srpski klub može nekada vratiti tamo gde pripada, među najelitnije evropske košarkaške timove.

 

Miroslav Dragoljević, doubledouble