Boško Đokić za MVP: Dogovor je bio opstanak, nastavljamo saradnju

Jedan od najinteresantnijih transfera domaćih liga u 2015. godini nije bio vezan za prelazak igrača, nego trenera. Aleksinački Napredak je posle sedam kola u Drugoj muškoj ligi Srbije na klupu doveo Boška Đokića, trenersko ime sa najvećim renomeom koje je radilo na prostoru košarkaškog regiona Istočna Srbija. Za mnoge je dolazak iskusnog stručnjaka u Aleksinac bio neočekivan, dok oni upućeniji u košarkaška zbivanja znaju da se Đokić nikada nije "plašio" pomeranja iz prestonice i prihvatao je izazove širom Srbije i regiona.

"Svi me pitaju otkud ja u Aleksincu. Vrlo je prosto. Godinu i po dana nisam radio, malo ko me je i zvao. Stupili su u kontakt i dogovorili smo se. Znam za njih od ranije. Dok sam radio u Nišu često smo igrali trening utakmice. Poznajem te ljude. Radi se o korektnoj sredini koja ima ambicije da ide napred i to ja za mene bilo dovoljno. Tip sam koji ide da radi. Košarka je univerzalna, mesto nikada nije uticalo na moje odluke. Radio sam i u manjim gradovima od Aleksinca. Zadovoljan što sam opet došao u ove krajeve."

Napredak je prethodnih godina postao stabilan drugoligaš i iz godine u godinu vrlo verna i, za srpske uslove, brojna košarkaška publika u tom mestu očekuje sve bolje rezultate. Ova sezona nije krenula kako su očekivali, pa su se ambicije malo i promenile.

"Kada sam došao u klub bila je malo "klimava" situacija, pa imamo načelni dogovor da ove sezone opstanemo u ligi. Saradnju smo ugovorili na ovu i sledeću sezonu. Plan je da se, uz opstanak ove godine, napravi i baza igrača. Da sagledamo ko šta može, da uočimo šta nedostaje i da sledeće sezone napadnemo KLS. Od ovih 12 igrača sigurno će njih sedam, osam moći i sledeće sezone da igraju. Verovatno da dve pozicije u timu moramo ozbiljno da pojačamo i to će biti konkurentan tim."

Problem u manjim sredinama može da predstavlja i to što je manja baza igrača. Teško je ukomponovati konkurentnu ekipu sastavljenu od samo lokalnih igrača?

"Jeste teže u manjim sredinama što se toga tiče. U Aleksincu ima par, da kažem, domaćih igrača, a ima ih i iz Niša. To je po meni neka prirodna spona, ti gradovi su baš blizu. Gro tima je na potezu Niš-Aleksinac. Doveli smo i par pojačanja na mestima gde smo bili deficitarni. Jedno od njih je Ilija Cvetković sa kojim sam već sarađivao dok sam radio u Nišu."

Đokić je poznat kao trener koji daje šansu mladim igračima. Planira da tako bude i u Aleksincu.

"Već imamo nekoliko igrača rođenih 1995. godine na koje možemo da računamo. Plan je i da radimo sa mlađim selekcijama. Nije poenta da samo treniram prvi tim, već i da, kada nekad odem iz Napretka, iza mene ostanu neki mladi igrači iz Aleksinca i okoline. Da ostavim stabilan klub. Treba strpljenja i dosta rada. Nisam ni ja baš lak za saradnju, ali sam zadovoljan kako igrači rade."

Prošlo je više od 10 godina od kada je Đokić radio u nekom drugoligaškom klubu.

"Poslednji put sam vodio drugoligaški klub 2003. godine. Tada sam bio na klupi Borca iz Čačka i uspeli smo da obezbedimo prvoligaški status. Ali, vodio sam dosta klubova kroz KLS i nema tu velike razlike. Jedan do dva igrača. Svaki od ovih prvih šest timova iz Druge lige sa dva malo bolja i iskusnija igrača je odmah kandidat za Superligu. Tu je kvalitet izjednačen, a drugo je pitanje, na opštem nivou srpske košarke, koliki je to kvalitet?"

Srpska klupska košarka

Došli smo do teme razgovora - srpska klupska košarka. Godinama tavori, ne zna se u kom smeru ide. Gledalaca u dvoranama nema, sve je manje kvalitetnih mladih igrača, košarkaški centri, jedan po jedan, nestaju. Budućnost joj je neizvesna, a deluje da to nikoga ne brine previše. Čak, kao da velikom broju košarkaških radnika odgovara ovakva situacija. Paradoksalno, ali najbliže istini je da korist od lige najviše imaju sudije, kao i oni koji vode takmičenje, jer su jedino njima zagarantovana sasvim pristojna primanja. Ako volite srpsku košarku i pratite domaće lige, idealnijeg sagovornika za priču o problemima u njoj i pedlozima za njihovo rešavanje od Boška Đokića teško da ćete naći.

"Jedan od krucijalnih problema je KLS liga iz nekoliko razloga. Prvi je taj što Savez ne vodi tu ligu. Kada čovek uđe na sajt KSS-a i potraži takmičenja prvo nailazi na Drugu mušku ligu. Po meni je to najveći apsurd. Savez ne vodi ligu nego to radi Udruženje ligaša. Da bi stvari krenule na bolje Savez bi trebalo da ovlada ovom teritorijom, da ima sva takmičenja pod svojom ingerencijom. I ta ABA je pred nekim blagim raspadanjem. Sad, da li će trebati jedna ili dve godine nema veze. KLS ligu mora da vodi KSS i da se od glave zna ko šta radi."

Nije čovek koji živi u prošlim vremenima, ali misli da bi neke dobre stvari iz prošlosi trebalo vratiti na put ka ozdravljenju.

"Košarkaški savez Jugoslavije ranije nije imao delimične ingerencije kao ovaj naš danas, već na prostoru cele teritorije. Strahovito je važno da u Savezu bude neko ko sam donosi odluke, a mislim da to trenutno nije slučaj."

Posebno se osvrnuo na Stručni savet, vrlo bitan faktor u nekim ranijim uspesima domaće košarke.

"Stručni savet je ukinut zbog nekih ljudi iz sebičnih razloga. Tu bih se možda složio da ti naši vrhunski stručnjaci nikada neće doći do nekog zajedničkog imenitelja, ali to je stvar sujete. Bez obzira na to, potreban je Stručni savet funkcionalnog tipa. Ne mora da bude 20, neka bude pet, šest ljudi kojima je košarka pre ličnog interesa. Vrlo je bitno da oni mogu da funkcionišu međusobno. Drugo, to ne bi trebalo da budu samo ljudi koji su radili u inostranstvu. Pre svega da budu ljudi od struke, treneri i neki od bivših igrača. Dakle, prvo da Savez preuzme sva takmičenja, zatim da se formira Stručni savet, pa da se prave lige sve do najmlađih kategorija."

Superliga, koja se igra na proleće, predstavlja veliko opterećenje klubovima i igračima. Ona je slučaj za sebe.

"Ide ABA liga, pa KLS liga i onda Superliga pre Druge lige. Posebna liga koja, generalno, nikome ništa ne donosi. To će najbolje videti Metalac, da li ove ili sledeće godine, u zavisnosti koliko klubova budemo imali u regionalnoj ligi. Mada, sa ABA ligom je sve moguće, to je cirkus jedan. Po drugi put su najavili 12 klubova, ali ko zna šta će biti. Pomenuo sam Metalac, ne u ružnom smislu, pisao sam to i ranije. Oni će igrati tamo dve, tri godine i potrošiti sav novac. I dalje neće izgraditi halu. I dalje neće imati jake mlađe kategorije. I dalje će biti jedan ili nijedan igrač iz Valjeva."

Raniji primeri govore u prilog Đokićevim rečima.

"Igrao je Radnički iz Kragujevca, gde je sada? Pa Hemofarm? Vršac je sada skroz druga organizacija, zatim Vojvodina... FMP je sada tim, to nije klub. To je bio klub, imao je tri, četiri selekcije mlađih kategorija. Šta je po meni tim? Selekcija od 15 igrača. Klub je seniorska selekcija i još bar dve selekcije mlađih kategorija. FMP više nije klub, to je sada tim. Zatim u regionu, Bosna iz Sarajeva, Split... Naravno, nije sve loše samo zbog ABA lige, ima tu i drugih stvari. Ali, šta bi bilo da su svi ti klubovi igrali jeftiniju domaću ligu? Nije ta ABA ništa posebno donela, možda nekoliko mladih igrača prvih godina kada je bila baš jaka. To je malo."

Srpska klupska scena se svela na par konkurentnih timova i to samo u užem regionu. Ipak, većinski deo javnosti i dalje misli da samo uz ABA ligu srpska košarka može da napreduje, dok bi domaće prvenstvo bilo korak nazad jer najbolji klubovi ne bi imali konkurenciju. Da li je baš tako?

"Stalno se ponavlja da bi u toj našoj ligi gledani bili samo Partizan i Zvezda, a to nije tačno. Danas sponzora za KLS tim ne možeš naći ni pod razno. A, da tu ligu igraju Partizan i Zvezda sigurno bi se našlo deset ljudi koji hoće da daju novac i sto posto bi sve krenulo uzlaznom putanjom. Igrači bi imali uzore protiv kojih mogu da igraju, treneri i svi ostali bi imali veći motiv. Ovako, Prva liga služi za stare, islužene igrače koji ne mogu u ABA, a povremeno zakače Rumuniju, Bugarsku, gde još ima para, a nema ih ni tamo. Takvi igrači ništa i ne donose domaćoj ligi, njima se ne trenira, pogotovo ne dva puta dnevno. Samo gledaju da uzmu neke pare dok još mogu. Prilično je loša situacija, ali ja mislim da sve polazi od toga što se ne zna ko je gazda."

Ligi, osim klubova iz ABA, nedostaje i bolja organizacija, a najviše smisao takmičenja.

"Biti prvak Druge lige ima veću vrednost nego biti prvi u KLS. Prvi u KLS igra Superligu, kao i četvrti u njoj. Svi znaju da tu Superligu ne mogu da prođu, a tek neće moći da je prođu ako se smanji broj naših predstavnika u ABA. Još nešto, prvak si, a to niko i ne zna. Nikoga ne interesuje. Na drugoj strani, prvak Druge lige znači ulazi u rang više, neki najnormalniji razvojni put. Dolazak do nekog najvišeg nivoa u Srbiji, o čemu si do tog momenta i razmišljao. Ja sam KLS jednom prilikom nazvao Kladioničarska liga Srbije, pa su mi to zamerili."

Puno je faktora sa strane koji onemogućavaju pravilan i zdrav razvoj igre pod obručima.

"Politika je previše ušla u košarku. Ona je uvek bila tu. Ne možemo reći da Uglješa Uzelac, Boris Kristančić i još neki nisu bili u košarci. Ali, sport je uvek bio važniji. Oni su imali svoj zadatak da održavaju red i nekome su podnosili račune za to što rade. Sada imam utisak da se u košarku ulazi da se uzmu neki poeni, neke pare. Drugo, ulaze neki ljudi koje niti to zanima, niti znaju da rade posao."

Da li je moguće da se nekada zaista radilo bez razmišljanja o ličnom interesu?

"Sportskih radnika kao što su Popović, Šaper, Stanković i Nikolić više nema. To su ljudi koji su sve izgradili. Možda su oni imali i neki svoj interes, ali su to gledali kroz dizanje košarke, pa da i oni imaju neku satisfakciju. Ovi danas samo gledaju interes. Politika je toliko prisutna da instruira klubove, ne smeju ništa da rade, ljudi iz stranaka su u klubu, novac je usmeren..."

U rukovodećim strukturama srpske košarke ima i bivših asova koji su odmah nakon igračke karijere ušli u fotelje. Da li je pametno tako odgovorne funkcije davati mladim ljudima kojima je čitav sportski vek sve "donošeno na tacni" da bi oni bili skoncentrisani na igru? Sada su pred njima ođednom potpuno drugačiji zadaci, veoma odgovorni. Mogu li oni to da iznesu?

"Jedan košarkaški radnik mi je svojevremeno rekao: "Velike igrače zovi samo kada je slikanje". Kada se radi oni to ne mogu, oni su najbolje igrali košarku. Ostale stvari su drugi radili umesto njih. Kako takve veličine da, kao funkcionere, naviknete da budu na nogama u osam ujutru i primaju po 15 stranaka? Nisu naviknuti na to, uglavnom se sve vrtelo oko njih. Potreban je neki postepen put, ne može se direktno iz igračke u funkcionersku fotelju. To se radi samo kao šminka političarima. Šapa partije je toliko stavljena na sve delatnosti, pa i na sport, da je to strašno."

U jednom istraživanju "MVP portala" iz novembra 2013. godine, o problemima srpske košarke, Boško Đokić je najavio da će stranim igračima biti dozvoljeno igranje za domaće klubove u najmlađim kategorijama.

"Sećam se, ali nisam ja to govorio zato što sam mnogo pametan ili vidovit, nego zato što se već tada znalo da će neke interesne grupe progurati tu ideju. Još pogubnija odluka od te doneta je 2011. godine, kada je zabranjeno deci do 15 godina da potpisuju bilo kakve ugovore. Na taj način im je omogućeno da idu gde požele u tom periodu, bez ikakvih obaveza prema bilo kome. Klubovi će sutra da kukaju i kažu pogledajte šta nam rade, a njihovi predstavnici su dizali ruke za predloge koji im ne odgovaraju. Još nekorektniji su ispali oni koji nisu došli kada se glasalo o stvarno bitnim pitanjima."

Košarka više ni medijski nema prostor kao u nekom ranijem periodu i to u današnje vreme, kada zaista postoji veliki broj načina da informacija stigne do ciljne grupe. Srpske košarkaše niko i ne prepoznaje na ulici jer ih nema u medijima, ne govori se o njima. U televizijske emisije voditelji pozivaju predsednike klubova, članove uprava, a ne igrače.

"Možemo da uzmemo primer iz našeg trenutno najboljeg kluba. Da li je Dejan Radonjić medijski najeksponiranija ličnost u klubu ili broj dva, tri? Igrači moraju da budu u prvom planu, posle njih treneri, pa onda svi ostali. Danas nije tako. Igrači su na poslednjem mestu, treneri na pretposlednjem, eksponiraju se neki drugi. Ja sam ljudima iz Saveza rekao neke stvari što se medija tiče. Da li je moguće da KSS nema svoju emisiju na prvom ili drugom programu? Da je ima onda bi sve košarkaške emisije, portali i rubrike u novinama dobili više na značaju."

I na tom planu Boško Đokić daje svoj veliki doprinos, Veoma je aktivan u pisanju o dešavanjima u srpskoj košarci. Njegove kolumne možete čitati u dnevnom listu "Danas", stručnom košarkaškom magazinu "Trener" i od skora na portalu "KOŠ magazin", nastavku nekada enormno popularnog mesečnika "Koš". Urednička ekipa sastavljena od doajena novinarstva, a iskrenih ljubitelja košarke, u sastavu Vladimir Stanković, Bojan Milovanović i Aleksandar Ostojić, pokrenula je portal "Koš magazin", koji je od samog starta veoma dobro prihvaćen u javnosti, pre svega zbog sjajnog sadržaja koji urednička ekipa prezentuje pod sloganom "za one koji čitaju košarku".

"Vidi se kod tih ljudi velika želja da se vrati ta košarka u centar pažnje. Potrebno je što više razgovora na ove teme. U početku sam mislio da je moja priča isprazna, te moje kolumne. Međutim, nije tako, čitaju to ljudi, primećujem reakcije. Pa se pojavi "Koš magazin", pa vaš portal i malo po malo pravi se jezgro ljudi koji misli dobro srpskoj košarci. Tako će se polako nešto prenositi i na sve ostale."

Košarkaški radnici se iz nedelje u nedelju pribojavaju da ne završe u nekoj od pomenutih kolumni.

"Iza svake moje reči u kolumnama stoji objektivan optimizam i želja. Nije moja namera da kažem kako je neko nešto loše uradio. Nego je loše to što je uradio i to treba popraviti."

Uprkos svim nedaćama, iskusni trener nije pesimista.

"Ja i dalje ne gubim nadu, strašno talentovane dece ima. Samo što baš puno treba raditi sa njima."

Talentovane dece ima, a ima li i struke koja će to ispratiti?

"Ima mlađih trenera, ali se i tu mora uspostaviti sistem. Nekada je postojao. Ja sam, na primer, kao stažista bio kod Ranka Žeravice. Svi smo mogli da pitamo šta god hoćemo, svima je odgovarao. Danas su nekako svi zatvoreni. To je i do nas trenera, postoje neke sabotaže. Slažem se delimično da mlađi i nisu preterano zainteresovani da nauče od starijih. I tu bi Savez mogao da odigra dobru ulogu. Postoji li selekcija mladih igrača? Postoji. Zašto ne bi postojala i selekcija mladih trenera? Da se na vreme izdvoje oni koji će održati i podići našu košarku, da im se posveti pažnja i omogući učenje uz iskusnije i rad u klubovima."

Kako se izboriti sa ambicijama roditelja?

"Roditelji će uskoro početi, ako već nisu počeli, da shvataju da ne mogu svi u par najvećih klubova u državi. Ne bi trebalo svi da idu tamo. Mišljenja sam da se u njih ide kad si gotov igrač, za novac. Ne ide se sa 15 godina, jer velikim timovima nije problem ako propadne 15 ili 30 igrača, a roditelji imaju samo jedno dete."

Kako prevazići ovu situaciju?

"Sa nekim blagim finansijskim ozdravljenjem ove države, ne mora to da bude kao 70-ih godina kada je stvarno bilo novca u sportu, stvari će krenuti na bolje. Sve do skora sam mislio da je logično da idemo odozgo na dole ka ozdravljenju. Sada sam ubeđen da ozdravljenje treba da krene odozdo. Kao nekada, neki treneri, entuzijasti, ludaci koji rade po 100 godina, neki tamo Špiletić u Leskovcu, Gagić u Boru, Stančić u Valjevu, Vučićević u Čačku... To su "ludaci" jedni, ceo život su posvetili košarci, mnogo više joj dali nego što su dobili, pravi entuzijasti. E, ponovo mora tako, što više animatora. Zato pozdravljam ovu akciju Saveza, održavana su predavanja u Nišu, Čačku i drugim gradovima. Moraju stariji treneri da okupljaju oko sebe mlađe, da prenose tu neku pozitivnu energiju. Vrlo prosto, ponovio sam sto puta, beogradizacija je ubila sve. Pogledajte samo od početka ozbiljnih rezultata srpske košarke iz kojih mesta su poticali reprezentativci. Iz Beograda ih nema puno. Ići će mnogo sporije, ali ozdravljenje mora da krene odozdo. To neće nositi Savez, već neki treneri, entuzijasti..."

Problema je mnogo, novca koji bi motivisao ljude da bolje rade i omogućio im usavršavanje u svakom smislu je malo, a od nečega mora da se živi. Ako na to dodamo sujetu, podmetanja nogu i sve ostalo što se nekako srodilo sa ljudima na ovom podneblju čini se da je svetlo na kraju tunela daleko. Ipak, pojedinačni entuzijazam bi mogao da predstavlja nadu da će oni koji ga imaju ovim "virusom" zaraziti sve u svojoj okolini, a da će se on nakon toga proširiti kao epidemija...

"Meni je košarka sve dala i ja hoću nešto da vratim, bar na taj način što kažem ono šta mislim", zaključio je Đokić i poslao možda i univerzalnu poruku ljudima u Srbiji koji su iz neke oblasti nešto dobili...

Autor: Dragan Panajotović, foto: MVP / Stefan Komadinić